Пишу:
Жозе Мауриcио Бустани
бразилски дипломата, бивши генерални директор ОЗХО и амбасадор у Лондону и Паризу
Пауло Ногеира Батиста млађи
бразилски економиста, потпредседник Нове развојне банке (НДБ) од 2015. до 2017. и извршни директор за Бразил и друге земље у Међународном монетарном фонду (ММФ) од 2007. до 2015.
Тренутно живимо у свету огромних ризика. Никада од Другог светског рата глобална геополитичка и војна ситуација није била овако опасна.
Главни извор нестабилности, претњи и агресије је добро познат. Ипак, била би грешка приписати одговорност за све што се данас дешава искључиво Доналду Трампу. „Трампов фактор“ је пролазан, док је проблем у својој суштини структурне природе и самим тим дугорочан.
Империјална традиција САД
Америчка империја је одувек била интервенционистичка и агресивна. Њено презирање међународног права није новост и испољавало се у различитим облицима, укључујући и смене лидера суверених држава, па чак и руководилаца међународних организација (на пример, првог генералног директора ОЗХО). Инвазије на Ирак, Либију и Сирију, између осталих, заснивале су се на измишљеним оптужбама и представљане остатку света као истина.
Знаковито је да су злоупотребе и насиље постојали и током демократских администрација — америчка империја не даје предаха. Године 1961. Ајзенхауер је упозоравао на претећу моћ војно-индустријског комплекса. У новије време, појам „дубоке државе“ означава структуру моћи коју чине Стејт департмент, Пентагон, ФБИ, ЦИА, корпоративни медији и моћне финансијске групе. „Дубока држава“ делује под сваком америчком администрацијом и, у стварности, управљала је кормилима Клинтона, Обаме и Бајдена исто колико и републиканских председника. Чини се да ни Трампова MAGA не може да опстане у империји заснованој на тако моћној структури.
Пре Трампа, агресивна империјална политика САД била је маскирана реториком и хипокризијом, која је, како је писао Ларошфуко, „данак који порок одаје врлини“. Трамп је против хипокризије.
Нападајући Венецуелу, отворено је рекао да му је циљ да на неодређено време управља њеном владом и да контролише и експлоатише њене нафтне резерве. Под претходним владама, сличне операције оправдаване су „брижношћу“ за људска права и демократију.
Са Трампом, империјална моћ је одбацила све маске.
Суперсила у опадању је опаснија
Феномен Трампа треба посматрати као реакцију суперсиле у опадању, која више није у стању да одржи глобалну хегемонију поштујући правила уређене економске конкуренције. Трампова администрација разграђује међународну архитектуру коју су саме САД изградиле након Другог светског рата.
Недавни напад на Венецуелу представља грубо кршење међународног права.
Више не смемо да се заваравамо: поседујући највећу војну моћ, посрнули хегемон намерава да је употреби да сирово наметне своју вољу. Он одбија да своје интересе уклопи у међународно утврђени правни оквир. Не жели да прихвати свет који све више постаје мултиполаран.
Нестао је Олимп са којег су САД, након распада Варшавског пакта и распуштања Совјетског Савеза, владале светом — у време када је Кина тек почињала свој изузетни економски успон и имала дискретно присуство. Навикнуте на благодети „униполарног тренутка“, САД жестоко одбијају да се прилагоде новој стварности. Пробуђен у свету у коме Кина, Русија и Глобални југ подижу глас, хегемон показује своје право лице и напушта манире. Уз Трампову бруталну отвореност, губи кредибилитет и умножава отпор других земаља, укључујући и Европу.
Изазови за Бразил
Како ће Бразил одговорити на ову промену? Заробљавање Мадура и амерички планови за управљање Венецуелом, између осталог, покрећу суштинско питање одсуства одбрамбених средстава у јужноамеричким земљама, посебно у Бразилу, која би омогућила отпор Доктрини Монро. Недавни насилни потези САД присиљавају нас да преиспитамо наше учешће у Уговору о неширењу нуклеарног оружја, којем смо приступили 1998. године без темељне анализе и јавне расправе.
Од суштинске је важности да, иако са драматичним закашњењем, започнемо јачање својих оружаних снага и да, уз учешће националне пословне заједнице и стручног кадра, изградимо снажну одбрамбено-индустријску базу (можда по узору на француску Генералну дирекцију за наоружање — DGA).
Поред тога, морамо строго контролисати своје минералне ресурсе и ретке земље, као и трговачке руте и токове — питање од све већег значаја за Јужни Атлантик. Такозвана Јужноатлантска зона мира мора напустити празну реторику и постати форум за стратешки дијалог својих чланица, у координацији са БРИКС-ом. Панамски канал се данас једва може сматрати поузданом биконтиненталном рутом.
Коначно, и ништа мање хитно, неопходна је унутрашња расправа о правном статусу базе Алкантара, који се чудно држи подаље од јавности, као и усвајање политике усмерене на очување архипелага Фернанду де Нороња (наш „Гренланд?“) — теме која је недавно била предмет узнемирујућих наговештаја. Не смемо изгубити из вида ни недавне војне активности САД у Парагвају, као ни нелагоду коју присуство наше арапско/палестинске популације у Трокуту границе између Аргентине, Бразила и Парагваја може изненада изазвати у Вашингтону.
Понекад се каже да је Бразил положио егзистенцијалну опкладу на мир. У данашњем немирном свету, опклада на мир може бити самоубилачка.
У том контексту, остаје важећа римска максима: Si vis pacem, para bellum — ако желиш мир, спремај се за рат.
Бразил је изгубио из вида ово основно начело. Неспремни смо да се суочимо са огромним изазовима који нас очекују. Наша земља је џиновска, са обилним и разноврсним природним ресурсима, али ако се перципира као џин од глине, неспособан да се брани, неизбежно ће постати предмет страних интервенција.
Интервенције могу уследити ако се страни интереси наметну преко локалних посредника. Имали смо трауматично искуство са председником Болсонаром. Данас се неколико политичара истог типа појављује као кандидати на председничким изборима 2026. године против председника Луле. Ако било ко од њих победи, Трамп ће у Бразилији имати вазалног председника. Без иједног испаљеног метка, САД ће радити у Бразилу шта год пожеле, као што то чине у Милеијевој Аргентини.
Напад на Венецуелу и покушај њене поновне колонизације морају пробудити Бразил и друге земље, јер отварају кључно питање одвраћајуће моћи — односно способности да се уверљиво покаже да ће сваки напад на националну територију донети значајне губитке земљи агресору.
Задатак изградње одвраћајуће моћи је хитан. У ствари, требало је да започне много раније. Сада је важно успоставити или продубити војну сарадњу са Кином, Русијом, Индијом и Француском. У овом тренутку, Бразил и његове оружане снаге су интелектуално разоружани, па је од пресудне важности ревидирати обуку у војним школама и преокренути менталну колонизацију и потчињеност америчким доктринама.
Данас је Бразил једина велика земља која нема нуклеарно оружје. А наше конвенционално наоружање недовољно је за одбрану националне територије и обала.
Штавише, конвенционално оружје у великој мери нам испоручују САД, што је још један фактор наше војне рањивости.
Актуелна ситуација захтева хитне, добро испланиране и неустрашиве потезе како бисмо спречили нови „Мелијски дијалог“.
Извор: globalaffairs.ru
