Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Постоје вести које трају један дан и оне које, иако кратке, откривају дубинска стања једног друштва. Податак да је у једном српском граду попијено више лекова за смирење него што има становника не припада сфери здравствене сигнализације, већ простору цивилизацијске дијагнозе. Он не говори о Нишу. Говори о Србији. И, још прецизније, говори о стању духа у којем се српска нација данас налази. Ниш није било који град. Ниш је царски град светих Константина и Јелене.
У историјској географији Србије, он је увек био граница између царстава и држава, између севера и југа, између средишта и периферије. Овде је модерна српска држава први пут на југу ухватила ваздух слободе, али и осетила цену сталне изложености. Ниш је вековима био град који трпи више него што говори, који издржава више него што добија, који је на себи носио терет границе.
Зато није случајно што управо из Ниша долази податак који више не можемо да занемаримо да је у једној години потрошено више лекова за смирење него што град има становника. То није локална статистика, већ национални сигнал. Када се умор прво јасно покаже на граници, то значи да је центар већ одавно напрегнут, али још ћути. Ниш у овом контексту није град слабости, већ град који први региструје притисак под којим је читава држава и српство као идеја. Историјски гледано, југ увек први плати цену небриге центра. Он постаје простор тишине, миграције, одустајања. Данас, та тишина није изражена протестом или побуном, већ таблетом за менталне терете.
То је тиха капитулација пред исцрпљеношћу. Када народ на граници престане да виче и почне да се смирује хемијом, онда је реч о дубинском поремећају ослонца, не о тренутној кризи. Ниш, као заборављени центар југа, показује шта се дешава када се историјско трпљење претвори у егзистенцијални замор. Он је данас симбол Србије која није изгубила способност да преживи, али јесте изгубила уверење да је преживљавање довољно и смислено. Зато овај податак није само аларм за здравствени систем. Он је питање упућено држави и СПЦ шта данас нудимо човеку на граници и географској, и духовној? Таблете уместо смисла? Овде није реч о медицинској расправи. Ни о осуди оних који лекове узимају. Напротив реч је о покушају да се разуме зашто је савремени Србин дошао у стање да мир све чешће тражи у фармакологији, а све ређе у породици, заједници, вери, разговору и смислу. То је питање које се не тиче само појединачне психе, већ колективног искуства и историјског замора једног народа. Србија је у последњих тридесет година проживела више историјских ломова него што их неке нације доживе.
Дезинтеграција државе, ратови, санкције, политичке смене, економска несигурност, морална релативизација, транзициона неправда, демографски пад. Све то није прошло без последица. Али оно што посебно брине јесте чињеница да се ти ломови нису преживљавали заједнички, већ индивидуално. Колективни одговор заменио је лични. Саборност је уступила место сналажењу. Традиционална подршка породице и заједнице ослабила је под притиском друштвених мрежа и девијација, темпа, медија, атомизације друштва. Себин је остављен да сам прерађује историјске трауме без јасног наратива, без утехе, без ослонца. У таквим околностима, таблета постаје замена за оно што недостаје разговор, смисао, наду. Она не долази зато што је човек слаб, већ зато што је преоптерећен. И што дуже траје то стање, то је потреба за „смиривањем“ све већа. Тако се ствара друштво које на површини делује стабилно, а унутра је хронично исцрпљено.
Савремена култура не познаје трпљење. Бол се доживљава искључиво као грешка система, као неправда која мора бити одмах уклоњена. У том оквиру, свака тескоба постаје „поремећај“, свака туга „дијагноза“, а свако животно искушење „стање које треба фармаколошки стабилизовати“. Таква логика може бити корисна у клиничком смислу, али је погубна у антрополошком. Народ који престане да разуме смисао бола престаје да разуме и смисао борбе. А народ који изгуби способност борбе не губи мир, већ отпорност.
Православна традиција није мазохистичка, али јесте реалистична страдање је део живота, а не његова грешка. Оно може бити разарајуће, али и преображајно. Савремени српски човек, међутим, све ређе добија прилику да о томе разговара, све ређе чује језик који бол претвара у искуство, а не у стигму. Овде долазимо до кључне тачке држава не може остати неутрална. Масовна употреба лекова за смирење није само здравствени проблем, већ показатељ слабљења друштвене кохезије. Држава која се задовољи тиме да финансира рецепте, а не гради услове за стабилан живот, постаје администратор последица. Држава мора да разуме да ментално здравље није индивидуална привилегија, већ јавна вредност. Оно се не постиже само клиникама, већ социјалном правдом, стабилношћу, позитивном селекцијом, јасним вредносним сигналима.
Породица, школа, радно место, локална заједница све су то простори у којима се или гради унутрашња сигурност или производи анксиозност. Политика која игнорише духовну и психолошку димензију живота производи друштво навикнуто на анестезију. Политика која их препознаје гради народ способан да издржи притиске историје. Ако држава има обавезу да гради оквире, Црква има позив да обнови срж. Њена улога није у томе да нуди „брза решења“, већ да врати народу осећај унутрашње снаге. У времену у којем је човек све чешће сам са својим страхом, Црква мора бити место сабрања не само литургијског, већ и социјалног и егзистенцијалног и националног. Православље не обећава живот без узнемирења, али нуди смисао који узнемирење претвара у пут. Тамо где постоји нада која није условљена тренутним стањем, потреба за сталним смиривањем је мања. Тамо где постоји заједница која слуша, човек не мора да ћути под таблетом. Црква, ако жели да буде жива, не сме се повући у форму.
Њена пастирска улога данас подразумева присуство међу младима, породицама, усамљенима, исцрпљенима. Не као психијатријска или социјална установа, већ као духовно уточиште. Овај текст није оптужба. Он је позив. Позив држави да престане да управља кризама, а почне да гради стабилност. Позив Цркви да препозна бол савременог човека не као слабост, већ као простор деловања.
Позив друштву да се сети да мир није одсуство бола, већ присуство смисла. Србији није потребно више анестезије. Потребна јој је сабраност. Није јој потребна тишина под таблетом, већ разговор у заједници. Није јој потребан привид смирености, већ унутрашња чврстина. Ако наставимо путем замене смисла хемијом, добићемо друштво које не боли, али ни не живи. Ако, међутим, обновимо породицу, заједницу, веру, нацију и државну одговорност, добићемо народ који зна да поднесе терет без одустајања од себе. Ово није питање здравља. Ово је питање ко смо, колико издржавамо и да ли желимо да опстанемо као духовно целовита нација.
Ниш није изузетак. Он је огледало. У том огледалу видимо народ који није изгубио снагу, али јесте изгубио равнотежу. Народ који још увек жели мир, али га тражи погрешним путем. Ако наставимо да лечимо дух хемијом, а смисао заборавом, добићемо друштво мирно на површини и празно у дубини. Али ако држава обнови заједницу, а Црква оживи духовни живот, онда лекови могу поново постати оно што јесу помоћ у изузетку, а не правило живота.
