Преносимо интегрално беседу патријарха српског Порфирија, изречену поводом обележавања 84. годишњице Новосадске рације. У наставку доносимо текст у целости, као документ молитвеног сећања, опомене и завета да се зло таквих размера више никада не понови.
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Високопреосвећени митрополите, епископе бачки, преосвећена браћо архијереји, поштовани изасланиче председника Републике Србије, господине Вучевићу, уважени господине Јухас, председниче Скупштине Аутономне покрајине Војводине, поштована госпођо Гојковић, председнице Владе Војводине, уважени рабине, поштовани господине градоначелниче, цењени муфтијо, представници ромске заједнице, драги потомци жртава и сви по реду и по чину, драга децо Божија.
Нема дана у години, нити места где је српски православни народ живео, а да не бисмо могли да се опоменемо неког нашег страдања. Готово сваки град, сваки крај и свако село у нашој земљи, па и шире од тога, носе белеге и ожиљке који о томе јасно сведоче.
Управо зато данашњи дан и ово место на којем смо се сабрали јесу један од оних тужних, али великих дана, и једно од оних страдалних, али светих места на којима се са страхопоштовањем и молитвом сећамо наших предака, свештеника и грађана који су пре осамдесет четири године невино пострадали у новосадској рацији, или, тачније речено, у фашистичком погрому у читавој Бачкој, а пре свега и изнад свега – у Шајкашкој.
Сабрали смо се најпре да принесемо молитву Тројединоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, да упокоји душе новосадских страдалника, али и свих других мученика који су истоветним страдањем пострадали у многим местима Бачке, у многим местима Шајкашке.
Из Чуруга, Госпођинаца, Шајкаша, Ђурђева, Мошорина, Титела, Лока, Гардиновца, Вилова, Жабља, Бечеја, Србобрана и Темерина, који су крвавих јануарских дана 1942. године мучени и убијани на кућним праговима, по улицама и трговима, по касарнама и магацинима, по завејаним њивама, у леденим водама Дунава и Тисе, и свуда докле је досегло зло њихових џелата.
Нисмо се, међутим, сабрали да ми будемо судије, јер само је Бог Онај који суди свима праведно, а правда Његова јесте Његова љубав. Овде смо да изнова посведочимо сву трагедију греха и суноврат људске природе; да се опоменемо колико зла, разарања и смрти у овај свет доноси човеково одступање од Бога и колико човек, када одступа од Бога, може да се изопачи.
Али и да исповедимо јеванђелску истину, истину наше вере: да без Бога не можемо бити истински, аутентични људи; да не можемо бити оно због чега смо саздани и из небића приведени у биће у овоме свету.
Покољ који се овде догодио плод је обезбоженог ума. То је пад човека у духовни бездан у којем други више није оно чему нас учи Јеванђеље; други више није брат, већ непријатељ; у којем се ближњи не посматра као икона Божија, већ као сметња и претња, као противник.
И управо зато Црква, браћо и сестре, позива да се молимо за све и за свакога човека и да молитвено памтимо оно што се овде догодило, не да бисмо мрзели, не да бисмо злопамтили, већ да се кроз сећање слично зло више никада и никоме не понови и да бисмо се исцељивали и исцелили молитвом и вером.
Молитва и памћење дуг су према жртвама и опомена нама живима. Уче нас да човек без Бога лакo постаје не само нечовек, већ звер, а народ без сећања неприметно клизи у амбис нових обмана.
Свако страдање, свака патња и свако мучеништво живе пре свега у вечном памћењу Божијем, али живе и у срцима људи, нарочито у срцима оних који су добили благослов и крст да буду носиоци мученичког венца.
Од најранијег детињства, као Чуружанин, носим у себи живо и болно приповедање о онима који су били сведоци мрака и крвопролића невиних. У селу у којем сам одрастао страдање слично овоме у Новом Саду остало је дубоко урезано у сећање народа: несрећне 1942. године готово је четвртина села насилно уморена.
Са тим сведочанствима, утканим у колективно памћење народа који живи на овим просторима, данас стојим пред вама као свештеник и као поглавар, по промислу Божијем, наше Помесне Цркве, са осећањем туге и бола које осмишљава, преображава и побеђује једино истина Васкрсења Христовог, једина истина Његове победе над смрћу.
Божја милост допустила је да се о мученичком подвигу неких међу њима сачувају сведочанства, како би њихов пример био путоказ и надахнуће. Један од таквих примера, сличан ономе који смо мало пре чули, јесте страдање петорице браће Јовандић – Милорада, Саве, Паје, Живка и Боре, и њихове мајке Јелене.
На питање егзекутора које су вере, најстарији, Милорад, мирно је у име свих одговорио да су православни Срби. Потом су сва петорица убијена у дворишту породичне куће, а њихова мајка претуцана и затворена, не могавши ни долично да оплаче своју децу.
Ту је и пример свештеника Вељка Зуцајића, професора Карловачке богословије, који је, схвативши судбину која њега и његове састрадалнике чека, позвао све да клекну и да, клечећи, принесу молитву Богу, у којој је окончао свој земаљски живот. Они су сведоци Христови.
А ту је и света успомена на Мару Стојадиновић, кћер умировљеног чурушког проте Василија, која је, не пристајући на понижење и зло, својим исповедничким држањем посведочила да страх од смрти нема последњу реч.
Данас се молимо за све пострадале у новосадској рацији и погрому у Бачкој: за православне Србе, за Јевреје, за страдални ромски народ и за све друге невине жртве.
Њихова крв вапије Богу, али и нама, да градимо свет у којем ће различитост бити дар, јер она то јесте – дар од Бога, а не повод за злочин; амбијент у којем ће се човек препознавати као брат и сестра, а не као непријатељ и сметња.
Нека овај помен не буде само тренутак у календару, већ завет: завет да ћемо чувати истину, завет да нећемо делити жртве по броју, имену или вери; завет да ћемо младе васпитавати у духу мира, међусобног разумевања и историјске одговорности.
Нека би Бог дао да Дунавом и Тисом, као и свим рекама наше земље и целога света, никада више не потече људска крв, а нарочито крв невиних; да ова плодна и благословена Бачка никада више не буде поприште зверстава, већ простор живота, мира и братске љубави.
Вечни покој свима невино пострадалима у новосадској рацији и свим страдалницима Бачке у јануару 1942. године. Нека их Господ упокоји у Своме непролазном Царству, а нас, по њиховим молитвама, укрепи љубављу и праштањем, да бисмо у последњи дан чули спасоносни глас Христов и постали заједничари Царства Његовог.
Амин.
