Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Почетак 2026. године обележио је догађај који ће ући у уџбенике савремене обавештајне и геополитичке историје: америчка операција у Каракасу и хапшење Николаса Мадура. Вест је одјекнула далеко изван Латинске Америке, јер није реч само о промени власти у једној држави, већ о симболичком враћању старе логике у међународне односе, логике хемисфера, коридора и контроле ресурса. Сам оквир америчког оправдања, рат против нарко-мреже, „легална овлашћења“ и најава могућих даљих удара, показује да Вашингтон више не осећа потребу да дуго објашњава, већ да делује и поставља преседан.
Они који су очекивали да ће нафта тренутно „експлодирати“ на берзама добили су прво хладно туширање: тржиште је реаговало нервозно, али без драматичног заокрета. Управо у томе је прва лекција: у 2026. години сама операција мање помера физичке бареле, а више помера перцепцију ризика, санкција, осигурања танкера, приступа финансијама и будуће контроле понуде. Очекује се да ће 2026. бити година притиска на цене због обилне понуде и слабије тражње, са пројектованим вишком понуде у распону од око 0,5 до 3,5 милиона барела дневно. Ефектна поента за увод гласи: геополитика прави наслове, али цену праве барели који заиста стигну на терминал.
Прво треба знати да нафта није славина. Бушотина је само рупа, а производња је систем. Кључна стручна чињеница коју медији често прескачу јесте да венецуеланска нафта није проблем геологије, већ инфраструктуре, капитала и времена. Венецуела има огромне резерве, али њена индустрија не може „преко ноћи“ да подигне производњу. За повратак на нивое који би стварно мењали светско тржиште потребни су капитални издаци реда величине стотина милијарди и дугачак низ „досадних“ ремонтних радова: цевоводи, компресори, електроенергетска мрежа, терминали, постројења за третман нафте и воде, рафинерије и логистика.
Зато су процене хладне и сурове. Rystad Energy наводи да би само за истраживање и производњу било потребно око 110 милијарди долара капиталних издатака како би се Венецуела вратила на некадашње нивое. Два додатна аргумента ово појачавају. Прво, одлив кадрова: десетине хиљада инжењера, техничара и геолога напустило је земљу, а то је „невидљива инфраструктура“ без које нема раста производње. Друго, квалитет сировине: велики део венецуеланске нафте је веома тежак, пре свега у појасу Оринока, што захтева разређиваче, мешање и специјалну инфраструктуру. Без тога је транспорт скупљи, а продаја тежа. Ово је разлог зашто „има нафте“ не значи да „има јефтиних барела одмах“.
Поента је следећа: ко контролише инфраструктуру, контролише нафту; ко контролише нафту, контролише темпо историје. Зашто је онда Венецуела важна? Операција је сигнал, а нафта полуга. Парадокс венецуеланског случаја јесте у томе што нафта није морала да буде непосредни циљ да би била главна полуга. Америчка страна свој потез формално ослања на оптужбе и судски оквир, нарко-оптужнице, оружје и картеле, али у геополитици је важнија последица: оваква интервенција помера границу дозвољеног понашања великих сила и шаље поруку целом региону шта значи „америчко двориште“.
Још важније, Вашингтон очигледно не жели хаотичан вакуум, већ управљиву транзицију. Делси Родригез положила је заклетву као привремена председница уз имплицитну америчку подршку, јер се сматра „стабилнијом опцијом“ од опозиционих фигура у условима распада државе. Ту лежи суштина концепта „мира кроз профит“: не рушити систем до краја, да не би настала нарко-држава и избеглички талас ка САД, али га преломити довољно да се отвори простор за лиценце, уговоре, инвестиције и контролу енергетског сектора. Парола која овде најбоље погађа суштину гласи: није важно ко побеђује на изборима, већ ко потписује уговоре.
Цена нафте и рачун великих: зашто тржиште не пада у транс. Док политичка драма пуни насловне стране, тржиште гледа табеле и процене биланса понуде и тражње. Reuters-ова анкета је већ у старту, пре венецуеланске операције, указивала да ће 2026. бити година притиска на цене управо због вишка понуде, уз прогнозе просечне цене Брента од око 61 долар и WTI од око 58 долара по барелу. Ово је кључно за разумевање Венецуеле. Када тржиште очекује вишак, ни геополитички шок не подиже цену као некад, осим ако директно не угрози кључне тачке, мореузе, канале или безбедност пловидбе.
Зато ће у 2026. години бити важније питање безбедности рута него питање једне државе произвођача. Поента у једној реченици гласи: берза је цинична и верује само у бареле који могу да стигну на терминал и у танкер који је осигуран.
Још једна важна стручна ставка разбија митове. САД јесу огроман произвођач, али производња не расте по председничком слогану или медијској сензацији, већ по капиталним издацима и цени барела. Када је цена прениска, компаније не шире бушење; када је превисока, политика врши притисак да се цена снизи због бензина и инфлације. Отуда долази стварни смисао венецуеланског потеза: дисциплина тржишта кроз контролу ризика и коридора, а не магично повећање глобалне понуде.
Ту је и често занемарен аргумент: САД могу производити много, али им није свеједно који тип нафте имају на располагању. Лака и ултралака нафта не замењује увек средње и тешке сорте у рафинеријама без техничких ограничења. Венецуеланска тешка нафта, у том смислу, није „количина“, већ неопходан комад у мозаику рафинеријске равнотеже.
Ефектна формула гласи: ко држи мореузе и танкере, тај пише правила трговине; ко држи типове нафте, тај држи и рафинерије. Руска нафта је, упркос санкционим режимима, остала присутна у глобалном систему, али кроз сложеније токове, попусте и преусмеравања. Утицај санкција се ипак види. Индијски увоз руске нафте у јануару 2026. могао би нагло да падне, при чему се као сигнал наводе очекивања једног од највећих купаца да неће добити планиране испоруке.
Зашто је то важно? Зато што попусти на руску нафту делују као сидро глобалних цена. Ако постоји сталан ток „јефтинијих барела“, тржиште има мање разлога да плаћа премију, чак и када политичка температура расте. То је начин да се геополитика претвори у ценовни механизам. Поента је јасна: санкције не укидају нафту, већ јој мењају маршруту и цену.
Европа, од зависности ка скупој безбедности, и зашто LNG постаје геополитички уговор. Европа је у претходним годинама платила цену преласка на нови модел снабдевања, а у 2025. и 2026. кључна реч је LNG. Reuters је већ крајем 2025. указао да је Европа апсорбовала око две трећине америчког LNG извоза те године, што показује да се енергетска безбедност Европе данас у великој мери решава на Атлантику, кроз флоту, терминале и дугорочне уговоре.
То није само енергетска, већ и политичка чињеница. Европа купује безбедност у молекулима, али безбедност има цену, а та цена постаје део индустријске конкурентности. Када је енергија скупа, деиндустријализација није идеолошка оптужба, већ реална економска опасност. Европа више не купује само гас, већ купује политички кишобран и логистичку зависност.
За Србију, глобална енергетска геополитика није апстракција. Она се осећа у рафинеријама, плаћањима, осигурању, лиценцама и санкционим роковима. То је најопаснији вид зависности, онај који се не види све док снабдевање не стане. Зато је Србији потребна трезвена стратегија на више колосека, и то истовремено: више рута и више инструмената плаћања и осигурања, јер једна „техничка“ блокада може постати политички прекидач; обавезне резерве и складишта као стварна полиса осигурања; енергетска дипломатија без романтике, уз јасно разликовање жељеног од могућег и унапред припремљене сценарије.
Парола за домаћу употребу, без патетике али са истином, гласи: суверенитет није застава, суверенитет је резервоар.
Шта Венецуела заиста значи у 2026. години: крај еуфемизама и почетак ере коридора. Најважније у целом случају није само ко ће водити Каракас, већ шта овај преседан чини међународном систему. Он нормализује идеју да је „сфера“ легитимна категорија, а да је интервенција легитиман алат када то интерес захтева. Улази се у еру у којој велике силе отвореније повезују безбедност, ресурсе и коридоре, док морални речник користе селективно. То је свет у коме ће се „мир“ све чешће нудити као финансијски пакет, а сукоб као инструмент прерасподеле.
