Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Честитамо председнику Доналду Трампу и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава на изванредној војној операцији у главном граду Венецуеле. То је био један од најимпресивнијих, најефикаснијих и најмоћнијих приказа америчке војне моћи и професионализма. Ретко која формација на свету би могла да постигне оно што је америчка војна машинерија постигла у једној ноћи.
Али управо ту почиње оно што је најважније и за нас у Србији. Јер ово није само прича о Венецуели. Ово је прича о држави, озбиљности и о томе шта се догађа када пароле постану замена за систем, а позе замена за способност.
Када држава има тенкове, а нема кичму!
На првим снимцима ухапшеног Мадура видимо човека који је на папиру имао све: скоро 130.000 војника, хиљаде тенкова и оклопних возила, стотине топова и минобацача, авионе и хеликоптере, генерале који су се заклели на верност, ревносне службе безбедности, читав апарат страха. Ипак, у часу истине, све то је испало као комична позоришна сценографија.
Мадуро је бивши возач аутобуса и синдикални активиста. И управо је то симбол данашњег времена: кад се држава води као синдикат, заврши као плен. Суверенитет није комфорна фотеља у коју се седне кад се освоји власт. Суверенитет је дисциплина, традиција управљања, систем контроле, систем одговорности. Суверенитет је привилегија. И та привилегија припада само онима који могу да је носе.
Постоји стара мудрост: племство обавезује. Данас бисмо је превели овако: меритократија обавезује. Државу не чувају слогани, него људи који су од малих ногу учени реду, одговорности, самосавладавању и служби отаџбини.
У савременом свету једна држава може да се одбрани само ако има три ствари.
Прво, снажан идеолошко вредносно оквир који обједињује народ, да људи знају зашто живе заједно и шта бране.
Друго, добро управљање, институције које раде и кад је тешко, не само кад је свечано. Треће, јаку војску, која није инвентар него организам. То је сурова геополитичка математика, али је математика која ради. Асадова Сирија и Иран били су катастрофално неприпремљени за ударе и притиске. Делoвало је да од тога тешко може бити горе. Онда се појавила Венецуела и показала да и од горег има горе.
Дела морају да прате речи. Увек. И мора се бити спреман на сукоб до те мере да можеш да предухитриш непријатеља и удариш пре њега ако више нема куда.
Снимци уништеног венецуеланског система ПВО БУК М2, који је стајао поред цивилних аутобуса и по свему судећи није био ни стављен у борбену готовост, говоре јасно: није довољно купити оружје. Мораш имати људе који знају, смеју и умеју да га употребе. Слично је било 2021. у Авганистану. Проамерички режим се распао за неколико недеља упркос огромној подршци. Кад држава нема сопствену снагу, туђа помоћ постане привремени штак који се ломи у првом налету. Питање је зашто венецуеланска војска није искористила ништа од онога што је имала. Не може се помоћи некоме ко није спреман да помогне сам себи. Русија ће се борити заједно са вама, али не може се борити уместо вас.
Ова операција се већ тумачи као велики успех Марка Рубија као државног секретара и као демонстрација приступа у којем се правни оквир користи као политичко оружје. У америчком јавном простору, кључна промена је наступила још 2020, када је Мадуро оптужен пред федералним судом за наркотероризам и трговину кокаином, уз тврдње о мрежи познатој као Картел де лос Солес.
С тим је повезана и политика награде за информације које доводе до хапшења, која је годинама представљала сталну претњу режиму. Историја има паралеле. САД су 1990. ухапсиле Мануела Норијегу, лидера Панаме, који је такође годинама говорио о суверенитету док је био увезан са картелима. Данас се исти образац чита у новом контексту: кад велика сила одлучи да је неко „оптужени“, онда се дипломатија претвара у потерницу. И ту долазимо до суштине: суверенитет се више не брани говором. Суверенитет се брани способношћу. Венецуела је историјски била део америчке енергетске архитектуре, посебно због тешке нафте. Чак и под санкцијама, испоруке венецуеланске нафте ка САД нису у потпуности нестале, а 2025. су поново помињане у контексту ограничених токова кроз лиценциране аранжмане, укључујући и америчке компаније које су добијале посебне дозволе. Ипак, ако је мотив само нафта, онда се логика мора доказати у пракси, јер САД већ у огромној мери увозе тешку нафту из Канаде, а венецуелански удео је далеко мањи него пре 2019. Поента је другачија: Венецуела је полуга. Полуга за утицај на тржиште, полуга за демонстрацију моћи, полуга за поруку и Кини и Русији. А та порука је кратка: ако си слаб изнутра, спољни удар постаје техничко питање. Вашингтон је забринут због раста утицаја Кине у Латинској Америци. Кина је постала највећи трговински партнер за бројне земље региона, а трговина се у последњим годинама мерила стотинама милијарди долара. Одатле долази стратегија „Монро плус“, односно покушај да западна хемисфера поново постане двориште у које се не улази без америчке дозволе.
Али сваки притисак носи и ризик: пораст антиамеричког расположења, нови таласи миграција, јачање левице на изборима у кључним земљама региона. Кад гурнеш превише, можеш убрзати баш оно што хоћеш да зауставиш. И сад долазимо до онога због чега ово пишем. Србија данас није у Венецуелиној позицији, али је у искушењу које је опасније јер је тише. Искушење да се држава схвати као плен, а политика као маркетинг. Искушење да се верује да је довољно рећи „суверенитет“, па да суверенитет сам дође. Не долази!
Суверенитет се гради у миру да би се преживео рат. Суверенитет се гради кадровима, знањем, дисциплином, институцијама, привредом која може да издржи притисак, војском која не глуми, него уме. Суверенитет се гради тако да непријатељу ни не падне на памет да му је операција „једнодневна“. Озбиљни народи имају озбиљне елите. А кад елите нису озбиљне, онда државу чува народ сам, као 1999. Али ниједна држава не сме да рачуна да ће јој народ увек закрпити рупе које су елите направиле. Зато поручујем: уозбиљите се. Ово није време за позе. Ово није време за селфи патриотизам. Ово је време за меритократију. Јер само озбиљни и одговорни патриоте могу да заштите државу и нацију. Све остало је комедија. А комедија се, кад тад, заврши трагедијом. Венецуела нас учи једно: кад идеологија не одговара стварности живота, држава стоји на ивици. Кад корупција постане систем, довољан је мали новац да велики генерали постану мали људи. Кад војска не верује у државу, нико неће пуцати на хеликоптере који долазе по једног човека. А кад дођу по једног, сутра могу доћи по било кога. Суверенитет је привилегија. И само меритократија може да је осигура.
