Када се говори о настанку модерних Олимпијских игара, готово по правилу се као почетна тачка помиње Атина 1896. године и име француског барона Пјер де Кубертен. Међутим, шеснаест година пре тог „званичног почетка“, на северу данашње Србије, на обали Палићког језера, одиграло се нешто што светска стручна јавност добро познаје, али шира јавност готово да не зна: одржана је Палићка олимпијада, први пут 26. августа 1880. године – као аутентични, живи покушај обнове античког олимпизма.
Једна визија, један човек, једно време
Идејни творац, организатор, мецена и покретач Палићке олимпијаде био је Лајош Вермеш (1860–1945), суботички племић, велепоседник и једна од најфасцинантнијих личности у историји спорта на овим просторима. Потекао из старе племићке породице присутне у Суботици још од XIII века, Вермеш је имао све предуслове за лагодан и безбрижан живот. Он је, међутим, изабрао другачији пут.
Током студија медицине у Пешти, где се школовао на грчком и латинском језику, Вермеш је развио дубоко поштовање према античкој култури и усвојио мото који ће постати водиља његовог живота: mens sana in corpore sano. У том духу, спорт није доживљавао као забаву привилегованих, већ као цивилизацијску потребу – средство васпитања, дисциплине и духовне равнотеже.
Од „Дискоболоса“ до Палића
Идеја о Палићкој олимпијади родила се 1876. године, када је Вермеш на једном од својих путовања обишао Италију и са Миронове скулптуре „Дискоболос“ узимао мере за израду истог спортског реквизита. Та жеља да се „васкрсне“ античка дисциплина отворила је ново и пресудно поглавље у његовом животу.
Четири године касније, 26. августа 1880, на Палићу су одржане прве Палићке спортске игре. Спортисти су се такмичили у три дисциплине: рвању, скоку удаљ и бацању кугле. Резултати можда нису премашивали оквире времена у којем су настали, али су – историјски гледано – били револуционарни. Управо зато Палићка олимпијада у стручној литератури с разлогом носи епитет претече модерних Олимпијских игара.
Инфраструктура једног сна
Оно што Палићку олимпијаду издваја од многих других покушаја „спортских свечаности“ XIX века јесте степен озбиљности и улагања. Вермеш није остао на идеји и симболици – он је градио.
На свом имању у Палићу направио је атлетске стазе, поставио гимнастичке справе и изградио прву бициклистичку стазу у овом делу Европе: асфалтирану, елипсастог облика, дугу 500 метара, окружену трибинама са седиштима. Изградио је вилу „Лујза“ за своју мајку, кулу „Багољвар“ (Совину кулу) и Вермеш вилу – објекте који су функционисали као прво „олимпијско село“, јер су у њима спортисти боравили бесплатно, о трошку домаћина.
Све је то имао један исход: банкрот. Богати племић је, улажући све што је имао у свој сан, временом спао готово на просјачки штап. Али његова визија је живела.
Палић, Европа и Србија
Палић је крајем XIX века био престижно одмаралиште европског племства и богате буржоазије. Палићка олимпијада је убрзо добила међународни карактер, окупљајући спортисте из земаља Средње Европе. Већ 1884. године на Играма су учествовали и спортисти из Краљевине Србије – што је Палић учинило једним од првих мостова спортске сарадње у региону.
Сам Вермеш је 1900. године у Београду победио у тркама на 1.025 метара и 25 километара. Медалје му је лично уручио краљ Александар Обреновић, који га је потом именовао за дворског учитеља мачевања и одликовао сабљом српске војске, искованом у Немачкој – сабљом која се данас чува у музеју у Суботици.
Исте године, суботички фудбалери су у Топчидеру демонстрирали нову игру – фудбал. Тако је Суботица постала један од најважнијих расадника спорта у Србији, а потом и у Југославији.
Прекинути пламен и дуго заборављање
Палићка олимпијада одржавала се континуирано све до 1914. године, када је Први светски рат угасио Вермешов животни сан. Ипак, симболично признање стигло је 1936. године, када је Вермеш, тада већ у поодмаклим годинама, носио олимпијску бакљу кроз Суботицу уочи Игара у Берлину – као живи споменик једној идеји која је претекла своје време.
Обнова и савремено наслеђе
Палићка олимпијада обновљена је 2000. године, поводом 120. годишњице оснивања, а данас се одржава у летњој и зимској форми – под геслом „Важно је учествовати“. У част Лајоша Вермеша, 2004. године на обали Палићког језера подигнут је споменик, рад вајарке Вера Габрић-Поцуча, а шеталиште уз језеро носи назив Обала Лајоша Вермеша.
Данас у Суботици делује и Удружење грађана „Лајош Вермеш“, које негује ову традицију и залаже се да се кула Багољвар коначно претвори у музеј посвећен човеку који је задужио и спорт и град.
Палићка олимпијада није локална анегдота, нити куриозитет за историју спорта. Она је доказ да су темељи модерног олимпизма постављани и ван великих метропола – у једној вароши на рубу тадашње Европе, захваљујући визији једног човека који је веровао да спорт мора бити доступан свима.
Извори:
- https://www.politika.rs/scc/clanak/462080/lajos-vermes-zacetnik-olimpijskih-igara
- https://subotickaistorija.wordpress.com/
- https://visitsubotica.rs/sta-videti/spomenik/spomenik-lajosu-vermesu/
- https://olimpijskimuzej.rs/sr/zanimljivost/1064
