Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Суверенитет није питање емоције, него инфраструктуре. Он не почиње декларацијама, већ способношћу државе да сама финансира сопствену безбедност, сопствену информативну сферу и сопствене институције. Држава која живи од туђих пројеката увек ће бити рањива на туђе резове. И управо ту лекцију данас гледамо у реалном времену, на више фронтова истовремено – дигиталном, безбедносном, енергетском и регулаторном.
Изјава председника Владимира Путина да је Русија увођењем државног месинџера MAX постигла дигитални суверенитет упоредив са Сједињеним Државама и Кином није технолошка вест. То је политичка порука. У њој нема маркетинга, већ јасно дефинисане државне логике: држава која не контролише комуникационе токове, идентитет и регулаторни простор – не контролише ни сопствени суверенитет. Порука је недвосмислена. Телеграм неће бити блокиран ако поштује руски закон; ако га не поштује, држава ће реаговати.
Тржиште размене порука неће бити сведено на једну апликацију, али ће бити сведено на један правни оквир. MAX постаје примарна владина апликација, интегрисана са државним службама, документима и административним услугама. Ко жели да функционише у том простору – мора да прихвати правила. Ко их не прихвати – неће дуго остати. То није цензура. То је суверенитет дигиталној сфери. И ту многи на Западу греше: мисле да је реч о ауторитаризму, а у ствари је реч о инфраструктури. Сједињене Државе то имају. Кина то има. Русија сада отворено каже да то гради. Европа – и даље мисли да ће је неко други штитити.
Истовремено, на другом крају Европе, Велика Британија смањује за око 40 одсто буџет намењен операцијама на Западном Балкану које су годинама биле усмерене на такозвану „борбу против руског утицаја и дезинформација“. И ту долазимо до кључне грешке многих коментатора: тумаче ово као повлачење Британије из региона. То није повлачење. То је прелазак у другу фазу. Када велике силе заиста напуштају неки простор, оне то не најављују. Оне једноставно престану да га помињу. А Западни Балкан се и даље помиње – као „кључна тачка европске безбедности“, као „простор између мира и рата“, као зона хибридних претњи али и операција. Оно што се мења нису циљеви, већ методе.
Геополитика не функционише по логици моралне доследности. Она функционише по логици ефикасности. А ефикасност понекад значи мање јавног новца и мање видљивих пројеката, а више прецизног, тихог и селективног утицаја. У преводу: мање едукатора за семинаре, више оперативаца за конкретне операције на терену. Годинама уназад значајан део британског присуства на Балкану био је заснован на „мекој моћи“ – подршци медијима, невладиним организацијама, програмима „јачања демократије“, борби против дезинформација и изградњи институционалне „отпорности“. Та инфраструктура није настала случајно. Она је била осмишљена као начин да се обликује јавни простор, усмере политички токови и унапред дефинише шта је дозвољено мишљење, а шта „ретроградно“. Када се такав новац смањује, прва реакција је често недозвољено инфатилна код аутсајдера и тријумфалистичка: „Ето, одлазе.“ Али то је површно читање. Велике силе не напуштају простор зато што им је досадио, већ онда када процене да су досадашње методе исцрпљене или да постоје ефикаснији канали кроз изграђене активе деловања. Другим речима, ово није крај утицаја – ово је његова реорганизација и рационализација.
За Србију је, међутим, суштинско питање друго: шта смо ми радили док су ти фондови постојали? Ако је значајан део нашег јавног и медијског простора годинама био одржаван туђим новцем, онда проблем није у томе што се тај новац сада смањује. Проблем је у томе што смо дозволили да се политичка и друштвена стабилност ослања на спољне буџете и туђе приоритете. Суверенитет се не позајмљује. Он се или гради – или се губи.
И ту долазимо до шире слике, оне која све ово повезује: енергија, угљоводеници , ретки земни метали и дигитална регулатива. Енергетски сукоб је наслеђе прошлости – ере неограничене експлоатације природних ресурса. Сукоб око ретких земних метала је сукоб будућности. Он није само економски, већ регулаторни. Он одређује ко ће бити администратор система, ко ће управљати дигиталним светом и ко ће писати правила. Прва „слика“ глобалног поретка била је резултат великог, јавно необјављеног споразума између САД и Кине из 1972. године, познатог као Г2 или „Кимерика“. Америка је Кини понудила улогу индустријског офшора – јефтину радну снагу и приступ тржиштима. Кина је заузврат прихватила демографска ограничења и специјализацију. Тајван је у тој формули постао центар производње микрочипова, док је Кина снабдевала свет ретким земним металима. То је била стабилна, али временски ограничена конструкција. Демографска бомба у Кини је активирана. Индија избија у први план.
Сједињене Државе схватају да су елиминисале сопствено рударство и постале зависне од кинеске прераде, која и даље чини око 90% глобалног капацитета у том сегменту. Од тог тренутка постаје јасно да „две барске птице у истој јазбини не могу дуго коегзистирати“. Сукоб око Тајвана, микрочипова и ретких земних метала постаје неизбежан. Демократија и толеранција престају да буду универзални језик, а постају инструмент. Регулатива постаје оружје. Дигитални суверенитет постаје услов опстанка. У том свету, руски MAX и британско резање буџета на Балкану нису одвојене вести. Оне су део исте логике раздвајања глобалног простора заједничких норми. Свет се фрагментише. Блокови се учвршћују. Неутралност постаје скупа, а зависност још скупља. Зато је најопаснија позиција она у којој мислиш да си небитан.
Србија и Балкан никада није био небитан. Само је често био профанисан. Британија данас не одустаје од Балкана. Она само рачуна хладније. Русија не уводи MAX зато што воли апликације, већ зато што разуме да без дигиталне инфраструктуре нема државе. Америка не улаже у ретке земље зато што јој се свиђа рударство, већ зато што зна да ко контролише регулативу, контролише будућност. А Србија? На Србији је да одлучи да ли ће коначно почети да рачуна – своје.
Јер у свету који улази у фазу отвореног стратешког надметања, највећи ризик није да те неко нападне, већ да те неко администрира у твоје име. А то је, кроз историју, увек било најскупље.
