Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Сада знамо ко су то преокретачи и која је њихива улога. Крај 2025. године не обележава један догађај, већ низ пажљиво темпираних „прекидача“ – инцидената, одлука и симболичких удара који не мењају свет одмах, али мењају његов смер. Не руше системе, већ их гурају у нову фазу. Не изазивају револуцију, већ убрзавају оно што је већ било нестабилно. По обиму крвопролића, такозвана „Црна Ханука 2025“ није упоредива са „Црном Симхат Тором 2023“. Али по функцији – јесте. Аустралијски терористи су одиграли исту улогу као и Хамас две године раније: улогу “преокретача”. Не зато што су променили ток историје, већ зато што су активирали дубље процесе који су већ постојали испод површине.
Време и место напада на плажи Бонди у Сиднеју нису били случајни. Главне жртве били су учесници прославе Хануке коју је организовао Хабад – највећи и најутицајнији јеврејски верски покрет у дијаспори, за који је Аустралија неформални финансијски и организациони центар. Разлог је једноставан и сложен у исто време: тамо живи Џозеф Гутник, рударски магнат и дугогодишњи финансијер Хабада, човек који је својевремено практично отворио политички пут Бенјамину Нетанијахуу.Али односи који трају деценијама понекад се ломе у тишини. Однос Гутника и Нетанијахуа је ушао у фазу оштрог захлађења – и то не само због карактера, сујете или „нарцизма“. Кључ лежи у промени тежишта моћи. Повећана улога Џареда Кушнера – и у израелској политици и унутар Хабада – променила је равнотежу. За разлику од Гутника, Кушнер је мање идеолошки тврд, а више прагматичан. Његова визија решавања палестинског питања није заснована на трајној конфронтацији, већ на управљивој стабилизацији. Управо зато је терористички напад на аустралијски Хабад био двоструки ударац: и против архитекте „споразума у Гази“ и против нове политичке линије унутар саме верске структуре. Симболика је била немилосрдна.
Ханука у јеврејској историји обележава победу бескомпромисних, национално оријентисаних конзервативаца над умереним, интеграционистички настројеним Јеврејима. Ако су починиоци били свесни тог историјског набоја – а историја нас учи да такви актери често јесу – онда не говоримо о случајности, већ о планираној провокацији са циљем радикализације највеће јеврејске верске организације на свету. Последице таквог чина не тичу се само Блиског истока. Оне погађају целокупну архитектуру односа између вере, политике и безбедности у западним друштвима. Истовремено, готово неприметно, Кушнер се повлачи из пројекта изградње хотела у центру Београда – на локацији коју је НАТО бомбардовао. Формулација је дипломатска: „пројекти треба да уједињују, а не да деле“. Али у геополитици, повлачење никада није само економска одлука. То је сигнал. Нарочито када знамо да је његов фонд Affinity Partners дубоко повезан са сувереним фондовима Саудијске Арабије, Катара и УАЕ, као и са глобалним финансијским и технолошким пројектима – од вештачке интелигенције (Brain Co.) до приватизације гиганата попут Electronic Arts-а.Када се инвестиције повлаче, а пројекти преусмеравају, то значи да се политичка температура променила.
Београд је, овога пута, био термометар. Паралелно са овим процесима, у Сједињеним Државама се одвија радикализација деснице – али не онаква какву воле да описују либерални медији. Покрет Ника Фуентеса и такозвани „гројпери“ нису настали као реакција на левицу, већ као производ десничарског неуспеха.То више нису маргиналци из подрума. То су млади, артикулисани, дигитално писмени људи који говоре језиком издаје и прекршених обећања. Трамп је обећао револуцију, а испоручио ријалити. Обећао је „исушивање мочваре“, а оставио је утисак да је само променио чувара бране.За гројпере, случај Џефрија Епштајна није скандал – то је симбол. Доказ да елите деле авионе, тајне и одговорност, али не и суднице. Када обећање о пуној транспарентности није испуњено, покрет је почео да се распада изнутра. И ту лежи опасност: не у броју прегледа, већ у броју оних који климају главом.
У исто време, финансијски центри моћи више нису у истом строју. JPMorgan и BlackRock налазе се на различитим странама одређених преговарачких процеса, укључујући Украјину. Производња шкриљасте нафте у Пермском басену достиже врхунац, али не и крај – што значи стабилизацију, а не експлозију раста. Санкције против Русије коштале су САД око 100 милијарди долара, а интерес да се тај новац „врати у функцију“ постаје све гласнији.У међувремену, САД сигнализирају промену приоритета: Украјина треба да се смири, Европа да преузме одговорност, а Индо-пацифик постаје главно поприште будућих сукоба. НАТО више не треба да се шири бесконачно.
То су речи које мењају правила игре – али само ако се спроведу.Сви ови процеси – од Бонди плаже до Београда, од Хабада до MAGA-е, од нафте до вештачке интелигенције – указују на исту ствар: свет није у преокрету, већ у фази пребацивања прекидача. Стари системи још раде, али под другим напоном. Нови су у изради, а њихове контуре су видљиве.Преокретачи више нису државе, већ догађаји. Не лидери, већ кризе. Не идеологије, већ разочарања.А крај 2025. године неће бити тренутак у којем се свет мења. Биће тренутак у којем постаје јасно да се већ променио – и да повратка на старо више нема.
