Република (Француска) није народ: Универзалистички принцип на тесту демографије
Пише: Жоел Антон Вебер,
службеник у Министарству одбране Републике Француске
„Република“ се, изгледа, одликује – упркос себи – све празнијим фразама које понавља политичко-медијска класа, неспособна да поново осмисли филозофску мисао која је чврсто укорењена од 1870. године.
Прихватање француског друштва, имајући у виду његову садашњу разноликост, више не може да почива ни на чему другом до на моралном уговору између појединца и државе. Та невидљива подлога „републичких вредности“, која би требало да обезбеди јединство, у доброј мери је теоријска, па чак и административна, нарочито ако се узме у обзир готово кафкијански процес стицања француског држављанства.
Тако се све чешће чују готово рекламни слогани: „Правити друштво“, „живети заједно“, „републиканске вредности“, па чак и апсурдне изјаве лишене сваког смисла попут „Републикански поздрави“, или шире, све оне фразе које се завршавају реченицом „није достојно Републике“.
Слогани, у реклами као и у политици, треба да убеде или умире потрошача – или бирача – како би га подстакли да купи производ или подржи неку ствар.
Идеја „прављења друштва“ у једној универзалистичкој Републици постала је, према појединим посматрачима француског друштва, најамбициознији социјални и политички изазов који треба очувати. Универзализам, као принцип наслеђен из Каракаловог едикта из 212. године, делује ослабљено под утицајем демографске трансформације која траје готово пола века.
Поставља се стога питање: може ли Република да одржи скуп вредности у друштву које је постало овако расцепкано?
Политичка и медијска класа има тенденцију да све вредности које уједињују један народ стопи под „републиканску“ заставу – готово религиозну или мистичну, колико су се те вредности увукле у сваки друштвени спор.
А ипак, правно значење оставља мало простора за тумачење.
Први члан Устава од 4. октобра 1958. године, који је темељ „Пете Републике“, то формулише врло кратко и без сувишне прозе:
„Она обезбеђује једнакост пред законом свих грађана без разлике порекла, расе или религије. Она поштује сва веровања.“
Универзалистичка логика Републике садржана је готово у потпуности у овој краткој реченици.
Без обзира на оно што вас одређује физички, културно или духовно: поседовање француског држављанства довољно је да будете Француз. „Ви“ и „ми“ смо стога сви Французи, без обзира на личну историју, прошлост или чак на то шта мислите да представљате.
И штавише, без обзира на држављанство, републикански дух пружа основне гаранције свима који бораве на француској територији, са изузетком права гласа на председничким и законодавним изборима.
Постало је јасно да грађанство надвладава све остало, а универзализам почива на овом правном и филозофском темељу.
Неколико деценија раније републиканска идеја је институционализована још једним основним принципом: Законом из 1905. о раздвајању Цркве и државе, који је установио „француски секуларизам“. Ова промена допринела је обртању симболичког односа између државе и нације: дошло се до идеје да Република „оличава Француску“, уместо да произилази из ње. Другим речима, институционални режим тежи да потисне народ као идентитетски темељ. Та идеја није нелогична, јер је у Француској држава створила нацију, за разлику од Немачке, уједињене под Бизмарком.
Али како ускладити универзалистички принцип, заснован на грађанству, са демографским саставом који је данас сасвим другачији у односу на време када је тај принцип постао темељ?
Различити политички предлози – од увођења етничке статистике, до осмишљавања „практичније“ секуларне праксе – доводе у питање саму идеју републиканског универзализма. „Републичке вредности“ надвладале су „конститутивну целину“, односно личне вредности и идентитете различитих група у друштву.
Али идеја која је непрестано понављана као света истина, временом је постала згодна лаж. Република, ма колико племенита била као уређење, није народ. Она не ствара друштвену везу, не преноси памћење. Она не говори једним језиком, не пева завичај, не тугује над мртвима. Једноставно речено, она не ствара идентитет – већ политичку мисао.
Поред тога, многе земље које нису републике боље од нас штите елементе за које Република претендује да их штити. Боље прихватају странце у Шведској или Холандији. Зар у многим европским монархијама не постоје бесплатне јавне школе? Зар нема бесплатних јавних здравствених система? У стварности, оно што у многим расправама називамо „републичким вредностима“ јесу једноставно јавне политике – без обзира на то какав је институционални систем. Република је политички поредак, институционални механизам. Она сама по себи не може бити аргумент за „прављење друштва“. Ипак, универзализам је вероватно најчешће призиван републикански принцип у друштвеним расправама.
Прихватање француског друштва, имајући у виду његову садашњу разноликост, више не може да се заснива ни на чему другом осим на моралном уговору између појединца и државе. Онај невидљиви темељ „републичких вредности“ који треба да обезбеди јединство, у доброј мери је теоријски, па и административан, што се посебно види у процесу добијања држављанства.
Републиканска динамика додатно слаби јер данашње критике циљају саме темеље, попут „рестриктивне секуларне праксе“, коју неке заједнице доживљавају као казнену и претерану.
Шта, онда, припада Нацији, а шта Републици? Појам „нације“ обухвата идеју групе појединаца који су свесни заједништва и имају вољу да живе заједно. Док је Република институционални пројекат којем један народ приступа путем плебисцита, нација проистиче из колективне воље народа да буде „Један“.
Иницијални успех тог пројекта ослањао се пре свега на друштво које је наследила Француска револуција: буржоаско и либерално друштво.
Остварење тог пројекта било је могуће и захваљујући друштвеном саставу ондашње Француске: етнички готово хомогене, секуларизоване чак и пре закона из 1905, састављене и од практикујућих верника и од атеиста који су чинили мислећу елиту, способну да у интелектуалним расправама обликује нове идеале. Елите су већ тада имале републиканске мислиоце који су појединца стављали изнад масе.
Опстанак политичког система зависи и од тога шта ће од њега учинити народ који живи на том простору.
Ако се данас основни принципи попут секуларизма доводе у питање услед успона комунитаристичких идеја, то је зато што је универзализам већ четрдесет година неспособан да окупи друштво. Он је сада већ инкорпориран у „аутохтони народ“: Република се поставља изнад религија, а оне морају бити одвојене од политичких одлука.
Постепена декристијанизација француског народа омогућила је секуларно друштво. Данашњи идеолошки сукоб – између религиозне и практикујуће имиграције и француског народа који је нерад да поново разматра религијско питање – изгледа да производи једну директну последицу: Лоше разумевање француске нације од стране дела становништва које је сада у великој мери натурализовано, посебно кроз породично спајање. Јер, док Република додељује грађанска права, она не додељује аутоматски и место у друштву. Место у друштву управо даје народ.
Тај народ је, међутим, и сам „крив“ због незнања сопствене историје, антропологије и корена сопствене нације.
Како онда замерити имигрантима и њиховим потомцима што не разумеју „Нацију“, ако она више није у средишту промишљања ни интелектуалне елите ни самог народа?
Читав изазов за данашњу, прилично неинспирисану интелектуалну елиту лежи у једном једноставном питању: како одржати републиканску идеју, њен универзализам, друштвени уговор и секуларност – ако више не постоји један народ, већ више њих, који заједнички станују, али не живе заједно?
Свако политичко крило, уз свој пратећи оркестар тинк-тенкова, покушава да пронађе нове формуле. У оквиру универзализма, бројне расправе биће од посебног значаја уочи наредних председничких избора. Сви ти спорови – о секуларности, етничком пореклу, регионалним језицима, или учењу страних језика попут арапског у државним школама – имају заједничку тачку: човек, као аутономна јединка, или се ослобађа или користи „тишине Републике“ да се поново организује у мање ентитете употребом свих расположивих средстава. Крајњи исход те осцилације биће формирање верских политичких партија.
Сuoчени са тим, није извесно да републикански универзализам може преживети налет индивидуалистичких, комунитаристичких и нових идентитетских захтева.
Као што смо већ видели, Република не придаје никакав значај личном пореклу појединца – већ само његовом административном статусу. Но, данас видимо да нови миграциони таласи доносе заједнице са снажним идентитетима, које ни под којим условима немају намеру да их се одрекну – чак ни у име Француске Републике
