У самом срцу Суботице, на њеном репрезентативном Корзоу, стоји једна од најлепших неоренесансних палата у граду – кућа угледне српске породице Манојловић. Својом отменом архитектуром и историјом коју носи, ова палата није само сведочанство о богатству и културном утицају породице која ју је подигла, већ и симбол истрајности српског духа на простору Бачке. Суботица, та варош на северу Србије са дубоким културним слојевима, препознатљива по својој вишенационалној структури и изузетној архитектонској баштини, баш преко породице Манојловић открива своју важну улогу у ширем процесу националне еманципације српског народа у доба краја империја.
Породица Манојловић води порекло из Епира, одакле су њени чланови у XVIII веку дошли у Суботицу, у оквиру ширих миграција православних трговаца ка северу, под окриље Хабзбуршке монархије. Као и многе друге имућне трговачке породице тога доба, Манојловићи су поред економског успона неговали дубоку посвећеност православљу, српској култури и писмености. Управо је Самуило Самко Манојловић, као истински родољуб и културни посленик, 1864. године покренуо први лист на ћирилици у Суботици – симболично назван „Љубав“. Без икакве подршке локалних штампарија, он је овај лист писао и умножавао ручно, делећи га пријатељима – као сведочанство љубави према језику и нацији.
Самуило је такође био велики књижевни задужбинар – снабдевао је Српску читаоницу у Суботици књигама на ћирилици из Кнежевине Србије и других српских крајева, доприносећи очувању културне свести у граду где је асимилација била све агресивнија. Његови синови, Владислав и Јован, одрасли у овој палати, наследили су његов дух и визију. Након школовања на престижним универзитетима Аустроугарске, вратили су се у Суботицу и отворили адвокатске канцеларије, али и покренули институционалну борбу за права српског народа.
Самко Манојловић
Владислав је 1901. постао председник Српске православне општине и предводио обнову православне цркве у граду 1909–1910. године, док су браћа 1906. основала Српску штедионицу, пружајући алтернативу мађарским и немачким банкама које су игнорисале српске привреднике. Јован је био посланик у Угарском сабору, где се истакнуо у одбрани српских школа од асимилацијских удара мађарске државе.
Унутрашљост Српске Штедионице у Суботици
Историјска улога породице Манојловић кулминирала је у јесен 1918. године, када је у њиховој кући одржан кључни састанак српских политичких представника, на челу са Јашом Томићем, који су иницирали процес присаједињења Војводине Краљевини Србији. Захваљујући храбрости и организационој моћи браће Манојловић, формирани су народни одбори који су у данима распада Аустроугарске преузели власт у српским срединама и дочекали српску војску. Тако је 13. новембра 1918. српска војска мирно, без једног метка, ушла у Суботицу – резултат дугогодишње политичке припреме и посвећености породице Манојловић.
И након ослобођења, браћа су наставила свој рад: били су активни у друштвеном животу, подржали оснивање првог ауто-клуба, обнављали српску црквену општину, чували и развијали српску самосвест у једној мултинационалној и често притиснутој средини.
Јован Манојловић на Корзоу
У градским сликама данашње Суботице, неоренесансна палата породице Манојловић није само естетски бисер – она је симбол српског истрајавања, културне отмености и борбе за национални опстанак. Прича о овој породици говори о Суботици као јединственом граду – месту где су се укрштале трговачке руте, културни утицаји и историјски процеси, али и граду у коме су Срби умели да граде, сачувају и уздигну своју заједницу.
Посебно захвалност помоћи око писања овог текста изражавамо господину Сави Стамболићу и удружењу Арсеније Чарнојевић из Суботице
Фотографије: subotica.ls.gov.rs , visitsubotica.rs
