Пише: Danijel Kulačin
Март у српској историји није обичан месец. Он је симбол и бол. Од кључног датума 27. марта 1941.године, када је Британија организовала војни пуч у Србији, преко низа трагичних и преломних догађаја у 20. и 21. веку, па све до 2025. године у којој поново гледамо дестабилизацију, притиске и нападе на нашу државност – март је постао стална тачка српске драме.
Некада је постојала подела на Исток и Запад. Данас, после победе Доналда Трампа у САД, та подела више не постоји. Имамо Британију и остатке поражених структура у Вашингтону који, у паници због губитка глобалне иницијативе, граде Европу као једино преостало „острво“ својих интереса. Управо зато и дестабилишу Србију, Републику Српску, Румунију, Мађарску, Словачку – сваку тачку где постоји отпор према новој геополитичкој догми.
Исто тако, није случајно што се та машинерија окомила на АфД у Немачкој, ФПО у Аустрији, Национални савез у Француској – све покрете који подржавају национални суверенитет и противе се директивама из Брисела и Лондона. У центру тог механизма налазе се медији и НВО структура финансирана из британских фондова, који у Србији имају задатак да креирају кризу.
Када је кнез Павле, под притиском нацистичке Немачке, и после дугих и тешких преговора, пристао на приступање Југославије Тројном пакту 25. марта 1941, чинило се да Југославија може да одахне. Два дана касније, 27. марта, у Београду је извршен државни удар. Војни врх, подржан од стране Београђана и британске обавештајне службе, збацио је кнеза Павла и на престо довео малолетног краља Петра II и генерала Симовића.
Слоган тог дана – „Боље рат него пакт!“ – остао је у колективном сећању као чин храбрости. Али последице су биле разарајуће: само неколико дана касније, Немачка је брутално бомбардовала Београд, а Југославија је убрзо капитулирала. Милитантна одлука, колико год часна, повукла је народ у страдање које ће се продужити деценијама.
Ако се погледају догађаји из новије историје, март је месец који се у српском колективном памћењу везује за сукобе, страдања и геополитичке преломе:
9. март 1991. – Демонстрације у Београду, сукоб народа и полиције, увод у грађански немир 90-их.
24. март 1999. – НАТО агресија на СР Југославију. Бомбардовање које је трајало 78 дана почело је у марту.
17. март 2004. – Албански погром над Србима на Косову. Уништавање цркава, прогони, насиље које је прошло некажњено.
Март 2003 – Убиство премијера Зорана Ђинђића и 11 марта 2006 смрт Слободана Милошевића. Српска политика поново је ударена изнутра.
Март се временом претворио у сцену за кризу. Ниједан други месец у српској новијој историји не носи ту количину симболичке и реалне тежине. Није реч само о календару, већ о обрасцу – као да се у марту увек изнова ломи историјска судбина Срба.
Ако не научимо лекције, наставићемо да губимо. Али ако разумемо шта нам се дешава, ко стоји иза и како да се бранимо – март може постати и месец преокрета.
Не као нова катастрофа, већ као почетак озбиљног отпора и националне консолидације. Србија више нема луксуз да се изнова изненађује. Време је за одговор.
„Историја се не понавља, али се често римује.“ – Марк Твен
Март се римује са трагедијом. Хоће ли се једном заримовати и са победом, зависи од нас.
