Божанска педагогија је озбиљна ствар: НИЈЕ МОГУЋЕ ПРОЋИ БЕЗ ЧВОРУГА

Разговарао Степан Игнашев Извор: pravoslavie.ru

Старешина храма Светог арханђела Гаврила и светог Харалампија у Иркутску протојереј Јевгеније Старцев размишља о користи сталожености и стрпљења у „кухињи и башти“ хришћанске душе и позива људе да не падају у панику кад их она снажно обузима.

Оче Јевгеније, једно питање о паници: по непровереним подацима медија полицајци који су дежурали код храмова у току Божићне ноћи, закључили су да је у ноћним Божићним богослужењима учествовало свега 1,4 милиона у целој Русији. То је око 1% укупног становништва земље. Несрећа, страхота и катастрофа: народ не иде у цркву!

Нисам сигуран да су подаци тачни. Судим по нашој парохији: код нас има све више људи. И не мислим да је за храмове у Иркутску или у другом великом граду карактеристичан мали број парохијана. Сасвим је могуће да имамо посла с недобронамерним „убацивањем“ нетачних информација: ако се Црква прекори због тога што код нас, православаца, долази тако мало народа, поставља се питање шта ће нам толико храмова, чему све наше иницијативе и сав наш активан рад. Можда би требало да седимо мирно и да ћутимо. Поновићу: сматрам да то представља покушај манипулације. Хришћанство није само, а често је и више од „попуњености просторија за обављање култа“

ХРИШЋАНСТВО НИЈЕ САМО, А ЧЕСТО ЈЕ И ВИШЕ ОД „ПОПУЊЕНОСТИ ПРОСТОРИЈА ЗА ОБАВЉАЊЕ КУЛТА“

Поред присуства на служби духовни развој претпоставља и унутрашњи рад који је невидљив за спољашње прегледе – реците ми, који прегледи могу представљати одраз самог човековог духовног рада?

Сећам се да сам уочи другог Чеченског рата ја, тада млад свештеник, морао да крстим буквално читаве батаљоне момака: по 100-200 људи дневно – то је било уобичајено. Командири су једноставно постављали услов: некрштени не могу да иду на службни пут. Узгред речено, командири су били добри. Дакле, сад кад идем на службени пут у војску, крсти се највише 8 момака, и не зато што су сви остали тако лишени духовности, већ зато што су сви већ крштени. И ако би се о духовном животу судило на основу извештаја и потврда, наравно, видело би се страшно опадање. Било би добро да има више оваквог „опадања“! Дубоки унутрашњи живот нашег народа не може да стане у статистичку евиденцију.

ДУБОКИ УНУТРАШЊИ ЖИВОТ НАШЕГ НАРОДА НЕ МОЖЕ ДА СТАНЕ У СТАТИСТИЧКУ ЕВИДЕНЦИЈУ

Уређење живота по Христу – и појединца и целог народа је изузетно сложен стваралачки процес у којем се Бог и човек труде заједно и не треба мислити да је то линеаран процес који се огледа у цифрама. Узмимо јеванђељски пример са зрном или квасцем (уп. Мт. 13, 31-33) кад Господ говори о томе како се гради Царство Небеско у човековом срцу: то је изузтно сложен и тајанствен процес. И нећемо ископавати зрно и пребирати по квасцу како бисмо под микроскопом видели како се одвија настанак Царства Небеског у души, зар не? Нама (и Богу) важан је резултат.

НЕ ТРЕБА НА СИЛУ УПАДАТИ У ДУБОКО ЛИЧНЕ ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И БОГА

И не треба на силу упадати у дубоко личне односе између човека и Бога и читавог народа, у њихов заједнички рад на уређењу овог Царства само да бисмо поднели извештај о обављеном послу.

У извесном смислу ради се о претварању кванитета у квалитет, чини ми се: док смо раније с поносом говорили о стотинама и хиљадама људи који се крштавају, данас је прави час да обратимо пажњу на наш хришћански квалитет.

Мислим да је тако. Истина, увек треба размишљати о квалитету. И он се састоји у томе да је руски народ данас после масовности обратио будну пажњу на унутрашње устројство своје душе. Почели смо да стичемо духовно искуство и то нас мора радовати. И нека ово искуство неминовно обухвата и одређене негативне моменте: падове, који су често болни; срамоту одрицања; слабост, тромост и свест о својој немоћи без Христа – мислим да је то веома потребно, па чак и неопходно искуство, и за мене грешног, и за цео народ. Божанска педагогија је озбиљна ствар и човек не може да рачуна да на путу до Христа каменитим и вијугавим путем може да прође без чворуга, тим пре ако иде непромишљено. Али свест о томе да је човеку Христос потребан, о томе да се без Бога не може ни до прага, је главна ствар у овој педагогији. Ако имамо такав осећај, а колико видим, имамо га, има наде за нас. Ако немамо, отворено се може рећи да смо глупи ученици: и срамотно је и права је брука за здравог делију да се заглави у првом разреду надајући се да ће бити вуковац. Тако да ми се у извесном смислу чини да се сад бавимо – и треба да се бавимо – не масовним „смотрама са стројем и песмама“ и другим свечаним манифестацијама, већ да „учимо математику“: да решавамо задатке, да марљиво седимо над уџбницима, да полажемо колоквијуме и испите – то је наш посао данас.

Да, добијемо „јединице“, да, јесте тешко, али ми се чини да нам нико није обећао лак живот. Можда звучи грубо, али „за џабе“ се не може ући у рај – и то треба да нам буде јасно. Ако то схватамо, немамо разлога да падамо у чамотињу. Дајте и Богу и човеку, народу, да раде на зрну и квасцу – сад се обраћам чиновницима за које су извештај и папир важнији од срца. Не само световним, већ и црквеним чиновницима.

И да ли се такав рад одвија? – Верујте ми да се одвија. Служим већ 26 година, нешто више од четврт века и могу да говорим на основу искуства. Сећам се да се у току првих одлазака на Кавказ један генерал отворено супротстављао проповеди: наводно, шта су се овде попови растрчали. Истина, све се завршило тако што је и сам постао човек који дубоко верује и који не може да замисли живот без Христа. Тада смо подигли мобилни храм недалеко од места где је ухапшен имам Шамил и спремили смо се да служимо Литургију. Петорица људи су се причестила, а остали момци су стајали у колима и стражарили. Обавештајци јављају: око осам сати, баш пред почетак Литургије, отвориће паљбу по вама. А каква је паљба потребна: 3 хица из цевног оружја и покосиће масу народа. Командир је тада рекао: „Нећемо да одустанемо од службе, само, оче, хајде да почнемо у 5 ујутру.“ Тако смо и урадили – сва петорица су се причестила и све је мирно протекло. А сад се кад дођем на фронт причшћују читаве чете. Ватрено моле да их одведемо у један од манастира у близини фронта – узгред речено, какви су тамошњи монаси: озбиљни, стално се моле и тако су ведри, прави!

Ако узмемо службу свештеника не на фронту, већ овде, у релативно мирним условима (иако се духовна борба свуда води), својим очима видим заиста добре плодове пастирског труда. И не зато што сам ја изванредан свештеник – има нас четворица у храму и још двојица ђакона – већ зато што видим да се нашим заједничким напорима – парохијана и свештеника – гради дом Божији у људској души који се никаквим потврдама и извештајима не може описати. Видим да свештеници воле људе, да се брину о њима, да воде духовну бригу, видим узвратну љубав – зар овај труд неће донети добар плод? Али мало је претерано самоуверено очекивати да ће данас-сутра, у крајњем случају прекосутра сви нагло постати хришћани и да ћемо почети да ходамо по водама Ангаре. Понављам: потребни су труд, стрпљење и упорност – без њих смо осуђени да вечно седимо у првим разредима и да пишемо извештаје о све већој духовности. Христова вера је дар Божији и узвратни рад човека на томе да овај дар руководи његовим животом.

Подели чланак

Недавно је Хавијер Милеј започео своју турнеју по Европи. Планирао је посету...

Нови број часописа Поредак, на киосцима Србије, Српске и Црне Горе.

...

Извор: Политика Наш простор загрева се брже него остатак света. Иако их...

Техно & Етно

THE ART OF METAL