Опис
Евидентно је да, без обзира на то што је у многим сегментима савремени свет постао „глобално село“, многи проблеми још увек морају да се решавају на националном нивоу. На другој страни, некада је чак и држава прегломазан оквир за деловање на неке конкретне економске, социјалне и проблеме друге природе. Најниже јединице локалне самоуправе (а то су општине и градови у већини земаља), иако су у најнепосреднијем контакту са грађанима, често немају довољно институционалних механизама и материјалних капацитета за реализовање већих пројеката. У том контексту, регион се, као релативно нова територијална, економска, али и политичка категорија, намеће као део решења.
Србија данас спада у земље са већим регионалним диспропорцијама, а одговорност за такво стање припада свима нама. Регионални развој увек са собом носи и локални економски развој, а то значи две ствари. Прво, значи развој локалног предузетништва (кроз више малих и средњих предузећа и неколицину националних и мултинационалних компанија) у градовима и варошицама. Друго, значи развој села, а развој села подразумева развој свих пољопривредних грана, као и развој задругарства. Дакле, подстицање развоја српског села и српских предузетника јесте темељ за равномеран регионални развој.
Ова студија Рајка Петровића претендује да има вишеструке циљеве. Најпре јој је циљ да пружи теоријски осврт на појам и значајрегионалног развоја. Затим, да анализира европско искуство у области регионалног развоја – њену регионалну политику, институције које су за њу надлежне, али и примере добре праксе.
