Нулта тачка аутор Цвијетин Миливојевић

700,00 рсд

Рецензија, др Владимир Илић
Предговор: Пачија школа
“Мали Шенген” на великом полиграфу
Код Милоша је и попо могао да добије штапом по туру
Руски “прелазни” фактор
Растеривање страха од мостова
Прилог критици чистога ума – ново читање Алкибијада Нуше:
“Др” и Тата
Олако испаљене речи
Олако обећана брзина или Србија 2200
А да ватрочувари прошетају и до Сестара Кармелићанки?
Около дођох, вођо, потоком топовском рову
У потрази за Врховниковим противкандидатом

Похвала јединоме оцу Српчетовом
Руси, Руси – а зашто их Врховник коначно не позове?
А деца пуна маште, (наша) деца су украс Ес-ен-еса
Ко је сместио Зеки Роџеру?
Мистерије организма, тј. датума “нултог пацијента”
Одмрзавање незамрзнуте кампање или „зауставите тај
Устав“
Дамоклов мач контрашерповања
Мирис пољског „снопа“ фашистичког цвећа
Прети ли нам “Закон о преносу овлашћења”
(Ermächtigungsgesetz)?
Вук и лисица “за нашу децу”
Уочи Врховниковог најављеног повлачења са функције
председника Ес-ен-еса
Сељачке маказе др Милана Стојадиновића у напредним
рукама
Илузија Врховниковог „великог плана“
Дете порасло, осамосталило се
Зашто су нелегални избори родили октроисани парла-
мент?
Дијалог о страху од компромиса
Октроисани парламент Србије као завереничка заседања
АВНОЈ-а
Национални стадион уместо на доњосремској
– у Црној Трави!
Ко са нама није – боље да га није!
Београдски колодвор око Велике Госпојине 1939
Торов маљ у главу!
Три изгубљене деценије: нулта фаза политичког
плурализма у Србији
Како је “За нашу децу“ еволуирало у “Један народ,
једна држава, један вођа”
Децембар 1990 – просинац 2020.
и „сутон идола“

Категорија:

Опис

Цвијетин Миливојевић написа поодавно: Није Беба све што кмечи…!

У тих неколико речи стаде сва постоктобарска фрустрација свих ослободилаца који су најпре кренули да ослободе себе сопственог материјалног сиромаштва, превасходно монтенегринске провин(ијен)ције…

Али, и бебе знају да трче почасни круг. И то више пута…

Још од Карла Великог, чији је двор у Ахену у односу на онај у Константинопољу ромејски био као претхришћанска катакомба у односу на Свету Софију, један од омиљених спортова Германа био је истрага Словена, који, тада, нису били потурице. И гле, зграда у којој је у Мастрихту децембра 1991. стварана више Унија, него европска, управо се звала – Шарлмањ.

Види то Цвијетин, па својим ступцима подсећа да су нацисти само најбезобзирнија туцибраћа и најпреданији настављачи (к)лика и недела онихкоји су веровали, а богоми и данас верују, да су „виша раса”. И ко зна шта се све окотило у вучјој јами монструозног картела И.Г. Фарбен, главног финансијера Хитлерове машинерије НСДАП.

Нажалост, у овој 2020. Години, када се слави 75 лета „победе над нацизмом”, мора се, тешка срца, констатовати да нацизам никада није побеђен. Није могао антиципирати чак ни Мордехај Леви, познатији као Карл Маркс, да ће сународници Немци на изборима изгласати такву охлократију која ће бити спремна да све спржи и сатре да би стигла у своју Валхалу. Није могао ни Ерих Блер, познатији као Џорџ Орвел, антиципирати да ће незнање постати моћ у тој мери да ће вируси мутанти завладати светом. Нису могли ни борци антихитлеровске коалиције антиципирати да ће хиљаде гестаповаца, есесоваца, хитлерјугендаша и ајнзацентрупаша бити помиловано после

Другог светског рата и с ентузијазмом једног Меклоја бити инкорпорирано у темеље Аденауерове Немачке, НАТО, и нове Европске заједнице коју су стварале поражене земље по диктату сила победница, пре свега САД.

Ко не верује, нека се распита ко су били и шта су у Другом светском рату радили генерали НАТО Шпајдел и Хојсингер, генерал Ферч, генерални инспектор обновљеног Бундесвера, генерал Камхубер, командант по милости Американаца обновљене немачке ратне авијације, адмирал Руге, командант зановљене морнарице и многи, многи други.

У папучама и дубоку старост, помиловани од стране западних савезника,дочекаше и сва три генерала који су априла 1941. без објаве рата бесомучно кренули на Краљевину Југославију: Немци фелдмаршал Вилхелм Лист и барон Максимилијан фон Вајхс, као и Италијан Виторио Амброзио…

Прародитељски грех „нове Европе” и јесте нацистички „корнерстоун”. Да је денацификација Трећег Рајха интернационално урађена тако темељно као што је интернационално урађена медијска „нацификација” српског народа, можда не би било ни рата у Југославији 90-их, а можда, чак, не би било ни короне. Показаће пракса и време, рекао би Маркс. Можда.

Сврста ли се, сматра Цвијетин Миливојевић, Србија под вођством неког Изногуда (који ће себи изградити нови Колос Сунца) на погрешну страну, прошла би као Александар Гаврилович Шљапњиков (1885-1937), „један од главних вођа” (Солжењицин) Петроградског совјета у време Октобарске револуције и потоњи Комесар за рад у бољшевичкој влади…

Или, као доктор права Емил Хаха (1872-1945), квислиншки протектор Чешке и Моравске…

Може ли се бити Европљанин а жмурети пред повампиреним хакенкројцом? Шта ће чекати „унзерен киндерн„? Нешто опасније од короне ? И томе слично…

П.С. Около дођох, вођо, Морачом топовском рову!

 

Додатне информације

Број страна