Опис
„Патриотизам није када вичеш ура, него кад засадиш јабуку пред кућом, поправиш ограду или помазиш пса“. Ова реченица славног руског филмског аутора и глумца Никите Михалкова на најбољи начин описује његов однос према свету у коме живи и ради већ деценијама. Михалков не спада у многобројну групу савремених аутора који широким народним масама нуде форму без суштине, односно кич. Он није инертни заљубљеник у сопствену професију који не виде даље од филмског платна, нити је космополита коме је каријерни и животни циљ холивудска слава и гламур. Његовим делом које је пред нама – „Право и правда – манифест просвећеног конзервативизма“, он је показао да његово интересовање за друштвено-политичка збивања у Русији превазилази дневно политичарење и ситне, краткорочне циљеве. Михалков је овим делом показао да итекако разуме историјску и духовну вертикалу руског народа и руског човека, али и да има истанчан осећај за актуелни политички моменат и пројекцију руске будућности. Његово разумевање слободе као „слободе у оквирима права и правде“ превазилази крајње индивидуалистичко неолиберално поимање човека и света који га окружује.
Михалков види просвећени конзервативизам као покретачку силу руске државе и друштва кроз векове, те га, као таквог, препоручује као „проверени рецепт“ за решавање савремених проблема његове отаџбине. Просвећени конзервативизам је за Михалкова непрекинута историјска нит коју чине величине попут Николаја Берђајева, Александра Сергејевича Пушкина, Николаја Васиљевича Гогоља, Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III и Николаја II. За њега конзервативизам није негативна, херметички затворена и искључујућа мисао, већ стална и тиха еволуција на чврсто сазиданим темељима. Еволуција, дакле, а не револуција! Михалков не спада у оне мислиоце који излаз виде у шумпетеровској „креативној деструкцији“, већ у оне који прихватају Беркову опаску „да се држава мења да би се очувала“, те да су историја, традиција и искуство темељи сигурног корачања у светлију будућност.
Историјски континуитет отаџбине је за Михалкова од непроцењивог значаја. Он не жели брисање тамних страна руске историје, већ суочавање са истим. За њега су подједнако важне „Света Русија“, „Империја Русија“ и „Велика Русија“, као што су му подједнако важни и Кијев, Владимир, Петербург и Москва. Михалков говори о значају континуитета руске државе и отвара могућност за помирење њених наизглед крајње супростављених историјских епизода. Овакав начин размишљања би могао бити посебно занимљив нашим читаоцима, с обзиром на још увек присутно неслагање наше нације о њеним појединим историјским етапама.
